Frustracija

Kada sam bila mlada i nesigurna rešila ja da odem kod psihologa da uradim testove inteligencije (znajući da će rezultat biti iznad proseka)...Gde ću? Šta ću? Setim se da u adolescentskom savetovalištu radi i psiholog. Iz ove perspektive - čini mi se da nisu bili u pitanju samo testovi... ;)

Kuc-kuc, stigla ja da radim testove inteligencije. Pa, na žalost-ne može, ja to ne radim. A reci mi, inače, kako si? Roditelji, fakultet, ...? I, pre nego što sam trepnula, već sam tražila maramicu...

I tako...odlazila ja svake nedelje, super mi je prijalo. Pričala o svemu, pravila spiskove svojih pozitivnih osobina (10 u minuti), itd. Vremenom smo se zgotivile, ona mi je našla i jedan od prvih poslova, ali je u jednom trenutku moja potreba za tim susretima prestala, pa se naše druženje  i završilo. U narednim godinama, odlazila sam u par navrata (jednom čak samo da bih se pohvalila da sam se zaposlila?!), a u poslednje vreme smo postale skroz ok.

Pošto sam sada zaposlena, uspešna, nije mi dosta - postala sam i suvlasnik jedne firme. Organizujući prvi od većih događaja, napravila sam tekst poziva i sa dizajnerom (mm) napravila svojevrsni letak-pozivnicu. Psiholog je jedna od pozvanih i pošto smo se srele uručim joj ja, sva srećna, letak...Kad, ne lezi vraže....

Vidim, držiš uvodnu reč...gde ti je slika? Svi ostali imaju sliku...Ko je ovo pravio? Skrušeno priznajem - ja sam. A gde ti je biografija? Pa, dobro zašto nisi stavila svoju sliku? A gde ti je funkcija? Svima si stavila biografiju, sliku, funkciju, a kod sebe nisi? Zašto samu sebe degradiraš?

Pa...ne degradiram se...samo mi je glupo...firma tek osnovana, nas dvoje je tamo, oboje direktori, a za biografiju...ne znam...bezveze mi je, videvši njihove, da se ja tu nešto hvalim...

HVALIŠ?! Nego šta, nego da se hvališ? Pa ko će da te hvali?

Ja nekako mislim da rad i neki rezultati govore u moje ime...

Znači ti tako, stojiš sa strane i ćutiš i čekaš da te neko primeti i da primeti i pohvali tvoj rad? Svašta. Ništa te nisam naučila :)

Pa dobro, to je tvoj minus...

Šalu na stranu, baš me je zatekla. Potpuno je u pravu, a ja uopšte toga nisam bila svesna. Stalno se nešto prenemažem kako je teško dokazati se u poslu kada si žensko (što zbog dela ženske populacije koja se potpuno degradira ponašanjem na poslu, što zbog šovinizma koji evidentno postoji), a u stvari je lekcija br. 1 - naučiti da se predstaviš, bez lažne skromnosti, a bez preteranog hvalisanja.

A onda sledi pitanje - da li se to uopšte uči ili jednostavno pokupimo modele ponašanja i kriterijume iz porodice i to bude to?

Ne znam, ali mi je drago da sam se bar zamislila nad ovim (mojim) problemom.

Nadam se da će se nešto iz toga i izroditi....